Oktobar 2025.
PONOVO PIŠEM
Roman ,,Buket žutih ruža’’ obara sve moje dosadašnje rekorde: za četiri meseca štampano je 4 izdanja, odnosno oko 12000 primeraka! Sve to vreme ovaj naslov se vrti oko Top 5 najprodavanijih Laguninih naslova. Bio je 3, 4, 5, 6, 9… na listi. Kada pogledam koga je ostavio iza sebe, zavrti mi se u glavi! Milanka i ja postigle smo neslućeni uspeh i presrećna sam zbog toga. O tome sam sanjala. O tome sam maštala. Kada je već postignuta dobra radna temperatura, nastojim da je održavam što duže koliko god mogu. Gostujem u bibliotekama i promovišem ,,Buket’’ i prethodna dela. U septembru sam bila u Trsteniku, a početkom oktobra u Kragujevačkoj Rači. Neke promocije mi se smeše i u novembru… Ništa mi nije teško, svemu se radujem!
Oktobar je, ipak, sav u znaku Sajma knjiga. Ni višedecenijska tradicija nije garancija da će se nešto održati. Svi ljubitelji knjige nadaju se da će ova manifestacija opstati. Ja verujem da hoće. Detaljan izveštaj spremam za novembar.
Iako sam angažovana na mnogo polja, uspeh ,,Buketa žutih ruža’’ me je podstakao da se okrenem pisanju nečeg novog. Svedočila sam situacijama kada su drugi domaći autori postizali uspehe sa neki delom. Oni su nastojali da ostanu na tom dobrom talasu još neko vreme. Zapravo, što duže mogu. Zvuči poznato, zar ne? Najbolji način za to je nova dobra knjiga. Neke priče sam započela, dečji roman sam privela kraju, stare romane izdate u Evrobuku imam želju da Laguna reizda, ali i pored svega toga imam temu koja mi ne da mira i traži da bude obrađena! Sada. Odmah.
Ideja je kao nebrušeni dijamant. Počnete da pišete, i tada otkrijete da li je stvarno dragulj ili kamičak koji vas je zavarao svetlucanjem. Ako se početna ideja razbokori, rasplete, razigra, to je to. Ako vas sapliće, muči, iscrpljuje, a sama se gasi, znači – diži ruke, traži drugu.
Moja ideja opstaje. Odoleva svim izazovima. A bilo ih je poprilično. Još prošle godine sam se raspisala, a onda me je jedna nemila situacija bacila svetlosnim godinama unazad i odvojila od svake želje za daljim radom. Bila sam na korak da dignem ruke i prestanem s pisanjem. Sasvim. Zauvek. (E, posle takvih muka desio mi se uspeh ,,Buketa žutih ruža’’ i Milanke kao nagrada i novi podstrek).
Ustala sam, otresla prašinu s nogavica, podigla glavu i obećala sebi da nikada više neću nikome dozvoliti da me tako saplete i iscedi. Unazadi. Isprepada. Odvoji od moje suštine!…
Proviđenje je htelo da roman koji mi je drag, i sladak, i mio, pokaže svima, pa i meni, da je mnogo više od svega nabrojanog. ,,Buket žutih ruža’’ postao je hit, a ja – hitmejker. Opa! Stvari su se značajno promenile. Dobila sam na samopouzdanju, a odnos ljudi od kojih zavisim postao je blagorodniji i bolji.
Eto.
Znači, nema predaje. I znači da se rad isplati. I znači da umetnik mora da ceni sebe i ono na čemu radi.
Zato ja svoj sadašnji rukopis glancam kao Britanci porodičnu srebrninu. Izgaram nad njim, radujem se i istovremeno strepim. Osećanja su mi pomešana zato što sam opet krenula putem kojim se ređe ide. Posegnula sam za temom koja do sada nije mnogo obrađivana, a forma kojom se služim za mene je potpuno nova, mada je široko korišćena.
Stalno sam kako na roler-kosteru, čas sam gore s raspoloženjem, šas se sunovraćujem u bezdane panike i malodušnosti. Ali i to je deo stvaralačkog procesa. Baš to unapređuje rad, pritiska me da analiziram urađeno, konsultujem se da ono što je napsiano bude sagledano sa strane. Potrebna je povratna reakcija da bi se izmerila radna temperatura, da bi se proverilo da li smo hleb ispekli ili će ostati gnjecav…
Uvek kažem da je bolje da prvi čitaoci, moji prijatelji od poverenja, oštro i studiozno prođu kroz rukopis, pronađu i imenuju sve njegove nedostatke, kako bih ih ja blagovremeno ispravila. Bolje oni, nego urednica. I pored toga za urednicu uvek ima posla!
Dakle, ponovo pišem.
Tokom leta sam zabušavala. Više sam putovala, družila se i odmarala, nego što sam radila, ali red onda, pasus onda pa se priča taložila i nadograđivala. Paradoks je da sam najviše uradila otkad mi je počela školska godina. Kod kuće sam, raspored časova mi je dobar, uhvatila sam ritam i svakodnevno pišem, baš kao što radim vežbe, baš kao što šetam. Dan po dan, strana po strana, priča raste, menja se, leluja, igra se sa mnom, kao što se ja igram s njom. Pnekad ona iznenadi mene, ponekad ja nju. Radujem se dok je gledam kako raste. Zamišljam nekog budućeg čitaoca kako zastaje nad ključnim mestima, razmišlja, smeje se, uzdiše… Ne može da iščeka da sazna šta dalje sledi…
Volela bih da imam više vremena za stvaranje. Ovako stalno negde jurim, počinjem da kuckam tekst i taman uhvatim zalet, a ono moram da krenem na posao, ili da počenem da kuvam ručak, ili neko navrati, telefon mi zazvoni… Kada se započetom kasnije vratim, uopšte ne mogu da ponovim onaj ritam koji sam uhvatila, da obnovim onaj zalet pod kojim su vrcale rečenice i ideje.
Zato su mi vikendi dragoceni. Tada se organizujem tako da najveći deo dana provedem nad rukopisom.
Možda vam sve ovo zvuči čudno. Možda pomislite da vi ne biste tako mogli. I pored poteškoća, napora, ponekad čak lošeg sna, ja uživam u pisanju. To je nešto najlepše što mi se dogodilo i čega neću i ne mogu da se odreknem. Zato, svakog dana zasučem rukave i zidam kuću svog novog romana. Sledeće godine, ako Bog da, možda ga stavim pod krov, pa vas pozovem na useljenje, odnosno na njegovu promociju!